Muzika

    Razna muzička dela su od trenutka svog nastanka do danas korišćena u mnogim kontekstima, veoma često van okvira originalne autorove zamisli. Svako se našao u situaciji da mu je određena kompozicija poznata, ali da se jednostavno ne može setiti gde je tačno čuo, niti ima predstavu kako se to delo zove ili ko ga je napisao. Najčešće je takav slučaj sa ostvarenjima klasične muzike. Često pojavljivanje u savremenim medijima im je osiguralo opstanak u kolektivnoj svesti ljudi, iako ih je to neretko koštalo konteksta. Pošto se jedna kompozicija u roku od tridesetak godina pojavi u nekolicini filmova, crtaća i televizijskih reklama, nije ni čudo da se lako izgubi iz vida koja je zapravo prvobitna zamisao tog dela.
Tako je postojao period kada je svaki osnovac ili srednjoškolac pevušio O Fortuna zato što je čuo u reklami za, recimo, negaziranu flaširanu vodu. Srednjevekovna latinska poema o surovosti i nepredvidivosti sudbine i podsećanje da je "blagostanje uzaludno i stalno slabi" teško može biti prikladna muzička podloga za plastičnu flašicu vode sa osrednjom etiketom. Uprkos krajnje promašenom kontekstu i prilično diskutabilnom idejnom rešenju tog spota, činjenica je da je ta reklama upoznala generaciju dece sa jednom od najpoznatijih kompozicija i samim tim joj na neki način produžila život. Kome se ta muzika dopala, vrlo lako je mogao istražiti šta je u pitanju i saznati više o tome. Oni koji nisu hteli da znaju više o tome…pa, bitno je da su bar nekako čuli to delo koje je zaista jedna od najosnovnijih stvari opšte kulture.
    Opstanak muzičkog nasleđa je potpuno osiguran. Iz gore navedenog primera se vidi da čak i oni koji nikada ne bi samoinicijativno istraživali više o klasičnoj (ili bilo kojoj drugoj) muzici spontano bivaju izloženi njoj, a da toga skoro nisu ni svesni. Digitalni zapisi i internet čine čuvanje i razmenu muzike neopisivo lakim i pristupačnim svima. Koloseum, Trijumfalnu kapiju ili neki spomenik ne možete staviti na flash memoriju i poneti sa sobom. Slike se naravno mogu čuvati u digitalnoj formi ali dosta gube na svojoj moći. Reprodukcija na ekranu može biti izuzetno kvalitetna, dobre rezolucije i savršeno osvetljena ali to se ipak ne može porediti sa stajanjem uživo ispred originalnog dela. Posmatrač ne može da stekne utisak o razmeri platna, da vidi fine poteze četkice ili, u slučaju moderne umetnosti, brojne trodimenzionalne elemente koji čine sliku. Pored muzike, knjige su možda jedine koje u potpunosti mogu biti očuvane na ovaj način. Naravno, ne može se porediti osećaj knjige u ruci i čitanja sa iPad-a, ali suština knjige je ono što je u njoj napisano. Reči koje moraju biti sačuvane u originalu i, ako neko baš želi, uvek ih može iz digitalne forme štampanjem vratiti u opipljivu formu. Veći se problem javlja kada knjigu treba digitalizovati. U većini slučajeva, to podrazumeva da je neko skenira stranu po stranu, što može biti prilično mukotrpan posao.
    Muziku je znatno jednostavnije i nabaviti i čuvati digitalno. Na prosečan današnji mp3 player mogu da stanu kompletni opusi, sati i čak dani muzike. Pored bezbroj starijih zapisa (ploča, kaseta, CDova i naravno nota) postoji neograničeni broj digitalnih kopija skoro svake vrste muzike. Konkretni opstanak dela uopšte nije doveden u pitanje. Problem nastaje kada je "pravo" značenje dela i kontekst toliko puta izmenjen, da retko ko zna originalnu zamisao ili namenu.
    Jedan primer koji i nije toliko odlutao od svojih korena je Kas Valkira Ričarda Vagnera. Pored već spomenute O Fortuna, ovo je zasigurno najpoznatija "muzika za jahanje u borbu" i to ne samo u fiktivnim delima, već i u stvarnim situacijama. Tokom vladavine Trećeg Rajha u Nemačkoj je postojao jak kult Vagnera i njegovih herojskih tema, što nije preterano čudno imajući u vidu da je on bio Hitlerov omiljeni kompozitor. Ovaj kult se širio i dalje od partijskih skupova i Hitlera, sve do običnih vojnika. Pred kraj rata, grupa nemačkih tenkova se našla opkoljena i odsečena od pojačanja. Preživeli su se okupili da bi pokušali da se jurišom probiju kroz obruč dok su preko predajnika u tenkovima puštali Valkire, u nadi da će se inspirisani epskim podvizima iz nordijske mitologije boriti snagom dostojnom njihovih "predaka." Jedan od vojnika u kasnijim memoarima je to nazvao "prikladnom pratnjom uz poslednju žrtvu."
    Slična i znatno poznatija primena ove kompozicije je u filmu Frensisa Forda Kopole Apocalypse Now iz 1979. godine. Jedna od najpoznatijih, najupečatljivijih i najkompleksnijih scena iz kinematografije je napad američkih helikoptera na vijetnamsko selo. Ekscentrični pukovnik Bil Kilgor (Robert Duval) kao prvi talas napada pušta Vagnerovu muziku - psihološko oružje. Pre nego što helikopteri postanu vidljivi golom oku, preko obale odzvanja muzika. Epska, bestelesna i (još bitnije) lokalnom stanovništvu potpuno nepoznata i vanzemaljska. Sam pukovnik Kilgor kaže da to radi jer njegovi momci to obožavaju i "potpuno prestravi žutaće." Zatim sledi scena poprilično neravnopravne borbe, pre bi se reklo masakra, sve propraćeno Vagnerom.

    Puštanje ove kompozicije u ovakvoj situaciji i u ovom kontekstu je zapravo prilično prikladno. Valkire, po nordijskoj mitologiji, su neke vrste anđela smrti. One lete iznad bojnog polja i odlučuju ko će umreti. Polovina ratnika odlazi kod boginje Freje, dok drugu polovinu Valkire vode u znatno poznatiju Valhalu kod vrhovnog boga Odina. Priroda sukoba između američkih helikoptera i slabo naoružanih vijetnamaca na zemlji je veoma slična sukobu božanskog bića i smrtnika. Sejući smrt iz vazduha, marinci bukvalno odlučuju ko će umreti, po koji hitac ispaljen sa zemlje u njihovom pravcu im ne predstavlja skoro nikakvu opasnost.
    Posle ovako epske scene, koja u suštini veoma ostaje u idejnom kontekstu originalnog dela, zvuči čudno kada se pogleda prvobitna namena Kasa Valkira. To je zapravo uvodni deo trećeg čina druge opere iz ciklusa Prsten Nibelunga. Drugim rečima, najprepoznatljivija "muzika za borbu" je izvođena dok je zavesa i dalje spuštena i ništa se nije dešavalo na sceni. Odmah po prvom izvođenju njegovog dela, Vagner je primio molbe da se Valkire izvode zasebno, što je on izričito zabranio, popuštajući tek godinama kasnije.
    Drugi slučaj izmenjenog konteksta ne zahteva toliko dugačku analizu. "Ulazak Gladijatora." Julius Fučik. Dva imena koja verovatno prosečnom čoveku ne znače mnogo. Kada bi istom tom čoveku neko pustio navedenu kompoziciju odmah bi nastupilo prepoznavanje, verovatno uz smešak i komentar "A! Cirkuska muzika!" i zapravo je svako detaljnije objašnjavanje suvišno. Kada neko pomisli na cirkus, čuje ovu kompoziciju - koja je originalno bila vojni marš, poznat i pod nazivom "Munje i gromovi." Danas, nijedna vojska kojoj je stalo do svog imidža ne bi marširala uz ovo, sve zato što je ranog 20. veka jedan kanadski kompozitor prodavao blago prerađenu verziju po severnoj Americi, gde je vremenom postala poznata kao pratnja za ulazak klovnova.
    Gubljenje originalnog konteksta ne mora biti loša stvar, kao što se vidi po Kopolinom primeru. Zapravo se ne bi moglo s pravom reći da je Kopola izmestio Valkire iz konteksta, možda je čak pravednije reći da ih je on primenio u prikladnijem maniru nego sam Vagner. To naravno ne znači da se ta kompozicija treba tumačiti iz jednog ugla, epskih borbi na ekranu, i zanemariti izvornu ideju - iako je ona možda po današnjim standardima slabija. Sam konkretni opstanak muzičkog nasleđa uopšte nije u opasnosti, već više pažnje treba posvetiti očuvanju prvobitnih ideja koje stoje iza pojedinih dela. Muzika se po svojoj prirodi može upotrebiti u više različitih situacija i da pritom u svakoj od tih, koliko god raznolike bile, zapravo bude prikladna. Nije poenta da treba "zabraniti" stavljanje nekih dela u razne kontekste, naprotiv to treba i podstaći jer im to zapravo produžava životni vek. Jednostavno je potrebna neka vrsta (samo)kontrole pri upuštanju u takve poduhvate.