Moral je, po nekoj veoma jednostavnoj definiciji, skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose, od najosnovnijih primera šta je prikladno uraditi u nekoj situaciji a šta ne, do znatno težih tema kao što su razlika između dobra i zla. Odmah je očigledno da je moral jedna veoma subjektivna pojava, krajnje otvorena za interpretaciju od slučaja do slučaja, od osobe do osobe. Podrazumeva se da je moral subjektivna pojava. Toliko se to podrazumeva, da ljudi (skoro refleksno) odmah pretpostavljaju da postoji jedan univerzalni Moral ili (znatno češće) da se ostatak sveta vodi moralnim načelima koja se podudaraju sa njihovim stavovima.
Podrazumevati stvari veoma često može rezultirati sveopštom konfuzijom, nesporazumima i lošom interpretacijom manje više bilo čega, s obzirom da su veoma male šanse da dve osobe bez nekog prethodnog dogovora spontano u isto vreme podrazumevaju potpuno iste stvari. Tako da i neke krajnje očigledne stvari, kao što je izjava "moral je subjektivan", treba analizirati.
Razni faktori učestvuju u formiranju moralnog kodeksa, bilo da je u pitanju grupa ili pojedinac. Religija, okruženje, društvo, porodica, prijatelji, subkulture, vreme, mesto, potrebe. Ovi uticaji su uglavnom oni koji su prisutni u životu od samog rođenja, samim tim nisu nešto što pojedinac svesno i samostalno bira već mu je na neki način predodređeno, nametnuto. Odrastanje u ovakvom okruženju veoma često podrazumeva pripadnost nekoj zajednici, većoj ili manjoj, koja deli isti set moralnih vrednosti. Do određene tačke svog postojanja, dok ne otkrije "ostatak sveta", taj pojedinac će biti u uverenju da je način života njegove zajednice i njega samog jedan jedini pravi i zapravo jedan jedini koji uopšte i postoji. Ti stavovi se formiraju na osnovu nekakvog iskustva, veoma često spontano ili pod pritiskom okolnosti, tokom dugog perioda i zatim bivaju servirane članovima te zajednice kao bezkompromisna dogma, takva kakva je i bez prostora za preispitivanje.
Religije su najbolji primer dogmatskih moralnih kodova, ali čak i njihovi stavovi su prošli kroz period formiranja i promena. Finalni rezultat religijskog moralnog koda se veoma često razlikuje od originalne i izvorne ideje, uglavnom iz neophodnosti i borbe za opstanak - bilo protiv neke realne ili umišljene pretnje. Posle 300 godina progona i suzbijanja hrišćanske vere (razlozi i opravdanost ovih događaja su posve druga tema) ona skoro preko noći postaje zvanično opšteprihvaćena i po prvi put ima neku svetovnu moć vrednu spominjanja. Sa još svežim ranama od brojnih progona, ubrzo se okreću satiranju svake konkurencije. Sticajem okolnosti, tj. Konstantinovim krajnje politički motivisanim prihvatanjem hrišćanstva, ova vera prelazi iz skoro ilegalne tajnovite sekte u zvaničnu veru najveće imperije sveta. Novostečenim statusom je eliminisana potreba da hrišćani kriju svoju veru i "budu skromni" i neupadljivi da bi izbegli progonitelje, ali se rađa nova potreba - očuvanje tog novog statusa. Promenama prioriteta i potreba se menja i moralni kod ove zajednice. Veoma svesni šta potlačena i marginalizovana grupa posvećenih ljudi može da uradi da potkopa uspostavljeni sistem, nova vera mora očuvati svoju dominaciju po svaku cenu. Način koji biraju da uklone ili preobrate druge vere teško da bi mogao biti opravdan njihovim dotadašnjim moralnim načelima, tako da je sada agresivniji pristup ne samo moguć, dozvoljen i državno sankcionisan, već je predstavljen kao oduvek prihvaćeno i izvorno učenje te vere.
Zaista nije bitno o kojoj vrsti "zajednice" se radi, svaka ima svoj već uspostavljeni šablon ponašanja koji je neophodno pratiti da bi neko bio pripadnik te grupe. Skoro svaka, koliko god sitna, devijacija u ponašanju je oštro osuđena, kritikovana, dovodi u pitanje iskrenu posvećenost pojedinca i propraćena pretnjama "isključenja" iz te zajednice. Za nekoga ko ceo život njoj pripada to je prilično ozbiljna pretnja i samostalnost i individualnost uopšte nisu validna opcija - više iz straha i neznanja nego iz neke urođene nesposobnosti. Zanimljivo je da se ova vrsta skoro fanatične isključivosti pojavljuje u skoro svemu. Sukobi i neslaganja u okviru raznih subkultura na temu šta je "pravi" pank/metal/način odevanja/žargon/izgled/stav/mesto za izlazak se ponekad vode sa žarom koji bi se očekivao od srednjevekovnih verskih nesuglasica.
Odstupanje od tih grupnih setova moralnih vrednosti imaju jednake šanse da rezultiraju nečim pozitivnim koliko i nečim negativnim. Uvek je lakše da neko drugi odradi sav posao i sve "osmisli" i da se čovek jednostavno bez nekog preteranog truda uključi u to i prepusti, ali nekima to jednostavno nije dovoljno. Novo saznanje ili okolnosti koje utiču samo na tog pojedinca mogu ga navesti na preispitivanje ustaljenih pravila ponašanja i razmišljanja i usmeriti njegovu potragu za rešenjem u nekom drugom pravcu. Broj faktora koji mogu dovesti nekoga do takvog razmišljanja i uticati na formiranje njegovog individualnog skupa vrednosti van bilo koje zajednice je zaista prevelik da bi se ovde nabrajao, ali bez obzira na sve veoma je retko potpuno odbacivanje tih najranije usađenih ideja. Pre će one služiti kao temelj na kome će izgraditi svoju ličnu verziju baš tih "urođenih" vrednosti. Kada se taj individualni moralni kod razvije, veoma često je znatno čvršći od nekih grupnih. Ipak, ta osoba je sama na tome radila, za sebe, i daće sve od sebe da očuva integritet tih stavova. Takva doslednost i posvećenost je uglavnom pozdravljena kao kvalitetna odlika, bez obzira na neke sitne nesuglasice sa tuđim kodovima, i ta osoba se vodi kao "moralna."
Potencijalna beskompromisnost ličnih moralnih načela nije bez svojih mana. Ograničava delovanje pa čak i samo razmišljanje i automatski čini pogrešnim sve ono što se ne podudara sa tim načelima. Određena doza fleksibilnosti je ipak potrebna, jer veoma često je moguće naći način da se prilagodi novim okolnostima i novom vremenu bez kompromitovanja svog moralnog koda. Uzmimo za primer dve istorijske ličnosti - Julije Cezar i Katon Mlađi. U krajnje haotičnom i turbulentnom periodu kasne republike, Rim je bio u krizi. Brojne pobune, građanski ratovi i političke spletke su polako ali sigurno ubijale republiku. Cezar, osvojivši celu Galiju, krenuo je nazad u Rim da bi se kandidovao za mesto konzula, najvišeg magistra u republikanskom državnom aparatu. Senat, predvođen Katonom i njegovim brojim pristalicama, se usprotivio ovome i zatražio od Cezara da se odrekne svoje komande i vrati u Rim sam. Cezaru je bilo očigledno da senat nema nameru da mu dopusti da se kandiduje i prelazi Rubikon sa svojim legijama - proglas rata Rimskoj republici i najagresivniji čin pobune.
U trenutnom kontekstu su detalji uzroka i toka ovog građanskog rata manje bitni, već više pažnje treba posvetiti dvojici karakterno najsuprotstavljenijih predstavnika zaraćenih strana. Na jednoj strani imamo Julija Cezara, čoveka koji je osvojio Galiju i proširio granice Rima, omiljenog među narodom, ali ujedno sa reputacijom nekoga ko je bio razmetljiv, uživao u luksuzu i raskošu, ženskaroš, u dugovima zbog nekontrolisanog pozajmljivanja i trošenja, preterano brinuo o svom izgledu, ekstravagantan, pompezan - ukratko, ne baš idealno otelotvorenje rimskih moralnih vrednosti. Na drugoj strani je Katon. Iako nipošto jednak Cezarovim ratnim dostignućima, veoma iskusan borac i vođa, imućni i uticajni senator koji uprkos svom velikom bogatstvu nipošto nije odobravao bahato ponašanje ostalih viših staleža, kritikovao rastuću dekadenciju i nepotrebne luksuze koji su širenjem rimske moći postajali sve dostupniji, bilo ga je nemoguće podmititi (veoma retko za to vreme) i aktivno se suprotstavljao i kritikovao sveprisutnu korupciju. Katon nije samo govorio ovako, već je i živeo tako. Vodio ličnim primerom. Recimo, iako jedan od bogatijih građana, nosio je običnu jednostavnu togu, bez skupocenih materijala, boja i dekoracija. Važio je za "najmoralnijeg od svih rimljana."
Katon nije bio u stanju da vidi dalje od Cezarovih krakternih osobina koje su bile u direktnom sukobu sa njegovim ličnim i da prepozna dosta dobrih i neophodnih mera koje je Cezar izveo da bi, u suštini, sačuvao republiku od samouništenja. Katonova jaka ličnost i pozamašne oratorske sposobnosti, u kombinaciji sa apsolutno beskompromisnim moralnim načelima su na kraju dosta doprinele Cezarovoj pobedi. Uvek insistirajući na tome da se učini "pravedna i časna stvar", on je često odbijao da sagleda situaciju realno. Katon je bio zgađen kada je Pompej (general koji je predvodio republikanske legije, realno jedini koji je mogao zaustaviti Cezara) napustio Rim sa svim legijama i rekao da je grad nemoguće braniti. Ne može se reći da Katon nije bio svestan realnih strateških činjenica, ali sama ideja da se Rim prepusti uzurpatoru ga je potresla do srži, iako je to bilo samo privremeno povlačenje. On ipak napušta Rim zajedno sa Pompejem i drugim senatorima, ali neprestano i bez dlake na jeziku stavlja svima do znanja da smatra da je svo to odugovlačenje kukavičko ponašanje i da se sa Cezarom treba sukobiti odmah i direktno. Opet, nemoguće je da Katon nije bio svestan da sveže, neiskusne Pompejeve legije nemaju nikakve šanse protiv Cezarovih veterana galskih ratova, ali njegova tvrdoglavost i potpuna sigurnost u ispravnost njegovih ličnih uverenja mu jednostavno nisu ni dopuštala da drugačije razmišlja. Tako da, nije pravedno reći da je on odbijao da sagleda situaciju realno. S njegove tačke gledišta, kroz prizmu nepokolebljivih moralnih shvatanja, on i jeste gledao situaciju realno, iako je to bila njegova lična realnost. Katonovo razmišljanje nije ni dopuštalo da pregovori sa uzurpatorom i tiraninom budu razmatrani kao validna opcija.
Na kraju, Pompej popušta pod pritiskom i upušta se u bitku pre nego što je smatrao da je to pametno uraditi, na Katonovo insistiranje. Bitku su izgubili, Cezar je odneo ubedljivu pobedu i efektno slomio svaki ozbiljniji otpor republikanske vojske. Bilo bi preuveličavanje reći da je Katon jedini i glavni krivac za poraz i kasniji pad republike, ali ne može se poreći da je uveliko doprineo da se taj proces ubrza.
Od neopisive važnosti je imati u vidu da Cezar, tokom celog građanskog rata, nije pogubio nijednog od svojih protivnika. Svima je pružio milost i priliku za pomirenje, čak i onima koji su od samog početka njegove političke karijere bili njegovi najzagriženiji neprijatelji. Nije bilo proskripcija i pogubljenja, kao što je bio slučaj sa prethodnim diktatorom, Sulom. Julije Cezar, koji po opštim standardima tog društva, nije bio preterano visokog morala se na kraju pokazao kao neko sa izrazito jakim i možemo čak i reći "ispravnim" ličnim moralnim kodeksom. Na drugoj strani, opšteprihvaćeni "najmoralniji od svih rimljana" je apsolutno odbijao da i za sekund sagleda događaje iz drugog ugla, da bar delimično koriguje svoje stavove bez kompromitovanja njihove srži i ograničenošću svojih pogleda doprineo propasti uređenja koje ga je zbog te nepokolebljivosti i glorifikovalo.
Potpuna suprotnost Katonovom moralnom kodu koji ne dopušta da se uvaži bilo šta što se ne podudara s njim se nalazi u modernom trendu tolerancije. Isto jedan primer dobre stvari koja se polako pretvara u nešto znatno drugačije od svoje originalne zamisli, sve agresivnije propagiranje tolerancije svega i svakoga je sve popularnije. Insistiranje na tome da svako ima pravo na svoje mišljenje, veru, stav i sve što ide uz to su zaista dobra ideja. Ali današnje shvatanje pojma tolerancije se polako udaljava od nekog "originalnog" shvatanja. Oxford Dictionary nam kaže:
Dakle sam pojam tolerancije i dalje dopušta nekome da ima lični stav prema određenoj pojavi, može čak i da je izrazito ne voli - dokle god ne radi ništa konkretno da to nešto ukloni, onemogući ili uništi. Sve agresivnije propagiranje moderne verzije tolerancije polako ali sigurno ukida i mogućnost tog ličnog stava i mišljenja. Dovoljno je da neko napravi usputni komentar kako nešto ne voli ili ne odobrava da bi prizvao oluju optužbi kako je to "pogrešno." Veštački se nameće sistem vrednosti koji pokušava da ubije individualni stav. Moguće je da uskoro neće biti dovoljno tolerisati nešto već će biti neophodno i bespogovorno odobravati sve što je na taj način plasirano u javnost. Ideja da svako ima pravo na svoje mišljenje, veru i stav se polako pretvaraju u insistiranje da svi imaju jedan "pravi" stav. Lako može biti pogrešno protumačeno, ali upravo činjenica da neko određene pojave, događaje ili čak osobe voli ili ne voli je ono što ljude razdvaja jedne od drugih. Upravo ono što u mnogim slučajevima pokreće ako ne napretke onda bar bitne promene je trenutak kada "neko više to ne može da toleriše."
Jedno je obrazovati ljude i obavestiti ih o temama o kojima ne znaju i iz neznanja i straha gaje averziju prema njima, a sasvim drugo bombardovati nekoga spotovima, reklamama i emisijama koje bez ikakvog daljeg objašnjenja insistiraju da je određeni pojam nepravedno potlačen i da se gledaocu od sada on mora svideti i biti na istom nivou kao i stvari koje su deo njegove svakodnevnice i njemu lično bitne. Na kraju krajeva, da li je agresivno nametanje nekome stranih stavova i teranje da voli nešto što ne voli zaista bolje od obrnutog postupka?
Naivno je verovati da je takvo nametanje odgovarajućih moralnih (i bilo kakvih drugih) vrednosti nova pojava, ali je u dobu interneta, wireless konekcija i skoro neograničenom pristupu informacijama sve teže zaustaviti pojedinačna "istraživanja" i usmeriti stavove ljudi u "odgovarajućem" pravcu. Čak će preterano insistiranje na određenoj poruci, koliko god ona bila u suštini dobra i moralno ispravna, veoma lako proizvesti kontraefekat. Na najosnovnijem nivou, dosadiće ljudima. Koliko god bazično zvučalo, to je sasvim dobra osnova za gradnju dalje averzije - i to ne samo prema samoj npr. reklami, već prema kompletnoj poruci, ideji i ogranizaciji iza toga.
Nove tehnologije pružaju do sada neviđenu mogućnost da svako pronađe informacije i znanje o manje više bilo kojoj temi. Više nije neophodno držati se ustaljenih beskompromisnih dogmi bilo koje vrste, veliki procenat ljudi na planeti je oslobođen nametnutih ideja i načela. Svako je uz minimalno truda u stanju da sazna za jedan dan više nego što je deset ljudi za ceo život moglo pre 200 godina. Otvoren je put za sagledavanje različitih tački gledišta, stavova i ideja, čijom bi se objektivnom analizom mogao uspostaviti zaista iskreno tolerantan skup moralnih vrednosti, spontano razvijen od strane svakog pojedinca u okviru njegovih ličnih interesovanja.
Umesto toga, imamo nefizičku interakciju miliona ljudi, koji bez posledica mogu da kažu štagod žele kome god žele i rezultat toga su beskranje svađe po forumima, komentarima na YouTube-u, prekidi prijateljstava i raskidi zbog statusa na social network sajtovima. Potpuno izmenjeno ponašanje i način izražavanja mišljenja u odnosu na "stvarni svet" je sve ekstremnije. Skriveni iza anonimnog nickname-a, ljudi mogu reći bez ikakvih posledica ono što se ne bi usudili ni da pomisle uživo pored nekoga. Krajnje je prihvatljivo reći nešto digitalno, dok bi to bilo neprikladno i skandalozno uraditi uživo. Neka vrsta veoma ekstremnog duplog standarda. Povrh svega toga, ogromnom procentu korisnika internet služi skoro isključivo za Facebook, World of Warcraft i pornografiju.
Možda zapravo čovečanstvo još uvek nije spremno za toliku slobodu, gde apsolutno svaka osoba ima pravo da sama sebi formira unikatni set moralnih vrednosti a da se u isto vreme održi nešto što bar podseća na civilizaciju.
Podrazumevati stvari veoma često može rezultirati sveopštom konfuzijom, nesporazumima i lošom interpretacijom manje više bilo čega, s obzirom da su veoma male šanse da dve osobe bez nekog prethodnog dogovora spontano u isto vreme podrazumevaju potpuno iste stvari. Tako da i neke krajnje očigledne stvari, kao što je izjava "moral je subjektivan", treba analizirati.
Razni faktori učestvuju u formiranju moralnog kodeksa, bilo da je u pitanju grupa ili pojedinac. Religija, okruženje, društvo, porodica, prijatelji, subkulture, vreme, mesto, potrebe. Ovi uticaji su uglavnom oni koji su prisutni u životu od samog rođenja, samim tim nisu nešto što pojedinac svesno i samostalno bira već mu je na neki način predodređeno, nametnuto. Odrastanje u ovakvom okruženju veoma često podrazumeva pripadnost nekoj zajednici, većoj ili manjoj, koja deli isti set moralnih vrednosti. Do određene tačke svog postojanja, dok ne otkrije "ostatak sveta", taj pojedinac će biti u uverenju da je način života njegove zajednice i njega samog jedan jedini pravi i zapravo jedan jedini koji uopšte i postoji. Ti stavovi se formiraju na osnovu nekakvog iskustva, veoma često spontano ili pod pritiskom okolnosti, tokom dugog perioda i zatim bivaju servirane članovima te zajednice kao bezkompromisna dogma, takva kakva je i bez prostora za preispitivanje.
Religije su najbolji primer dogmatskih moralnih kodova, ali čak i njihovi stavovi su prošli kroz period formiranja i promena. Finalni rezultat religijskog moralnog koda se veoma često razlikuje od originalne i izvorne ideje, uglavnom iz neophodnosti i borbe za opstanak - bilo protiv neke realne ili umišljene pretnje. Posle 300 godina progona i suzbijanja hrišćanske vere (razlozi i opravdanost ovih događaja su posve druga tema) ona skoro preko noći postaje zvanično opšteprihvaćena i po prvi put ima neku svetovnu moć vrednu spominjanja. Sa još svežim ranama od brojnih progona, ubrzo se okreću satiranju svake konkurencije. Sticajem okolnosti, tj. Konstantinovim krajnje politički motivisanim prihvatanjem hrišćanstva, ova vera prelazi iz skoro ilegalne tajnovite sekte u zvaničnu veru najveće imperije sveta. Novostečenim statusom je eliminisana potreba da hrišćani kriju svoju veru i "budu skromni" i neupadljivi da bi izbegli progonitelje, ali se rađa nova potreba - očuvanje tog novog statusa. Promenama prioriteta i potreba se menja i moralni kod ove zajednice. Veoma svesni šta potlačena i marginalizovana grupa posvećenih ljudi može da uradi da potkopa uspostavljeni sistem, nova vera mora očuvati svoju dominaciju po svaku cenu. Način koji biraju da uklone ili preobrate druge vere teško da bi mogao biti opravdan njihovim dotadašnjim moralnim načelima, tako da je sada agresivniji pristup ne samo moguć, dozvoljen i državno sankcionisan, već je predstavljen kao oduvek prihvaćeno i izvorno učenje te vere.
Zaista nije bitno o kojoj vrsti "zajednice" se radi, svaka ima svoj već uspostavljeni šablon ponašanja koji je neophodno pratiti da bi neko bio pripadnik te grupe. Skoro svaka, koliko god sitna, devijacija u ponašanju je oštro osuđena, kritikovana, dovodi u pitanje iskrenu posvećenost pojedinca i propraćena pretnjama "isključenja" iz te zajednice. Za nekoga ko ceo život njoj pripada to je prilično ozbiljna pretnja i samostalnost i individualnost uopšte nisu validna opcija - više iz straha i neznanja nego iz neke urođene nesposobnosti. Zanimljivo je da se ova vrsta skoro fanatične isključivosti pojavljuje u skoro svemu. Sukobi i neslaganja u okviru raznih subkultura na temu šta je "pravi" pank/metal/način odevanja/žargon/izgled/stav/mesto za izlazak se ponekad vode sa žarom koji bi se očekivao od srednjevekovnih verskih nesuglasica.
Odstupanje od tih grupnih setova moralnih vrednosti imaju jednake šanse da rezultiraju nečim pozitivnim koliko i nečim negativnim. Uvek je lakše da neko drugi odradi sav posao i sve "osmisli" i da se čovek jednostavno bez nekog preteranog truda uključi u to i prepusti, ali nekima to jednostavno nije dovoljno. Novo saznanje ili okolnosti koje utiču samo na tog pojedinca mogu ga navesti na preispitivanje ustaljenih pravila ponašanja i razmišljanja i usmeriti njegovu potragu za rešenjem u nekom drugom pravcu. Broj faktora koji mogu dovesti nekoga do takvog razmišljanja i uticati na formiranje njegovog individualnog skupa vrednosti van bilo koje zajednice je zaista prevelik da bi se ovde nabrajao, ali bez obzira na sve veoma je retko potpuno odbacivanje tih najranije usađenih ideja. Pre će one služiti kao temelj na kome će izgraditi svoju ličnu verziju baš tih "urođenih" vrednosti. Kada se taj individualni moralni kod razvije, veoma često je znatno čvršći od nekih grupnih. Ipak, ta osoba je sama na tome radila, za sebe, i daće sve od sebe da očuva integritet tih stavova. Takva doslednost i posvećenost je uglavnom pozdravljena kao kvalitetna odlika, bez obzira na neke sitne nesuglasice sa tuđim kodovima, i ta osoba se vodi kao "moralna."
Potencijalna beskompromisnost ličnih moralnih načela nije bez svojih mana. Ograničava delovanje pa čak i samo razmišljanje i automatski čini pogrešnim sve ono što se ne podudara sa tim načelima. Određena doza fleksibilnosti je ipak potrebna, jer veoma često je moguće naći način da se prilagodi novim okolnostima i novom vremenu bez kompromitovanja svog moralnog koda. Uzmimo za primer dve istorijske ličnosti - Julije Cezar i Katon Mlađi. U krajnje haotičnom i turbulentnom periodu kasne republike, Rim je bio u krizi. Brojne pobune, građanski ratovi i političke spletke su polako ali sigurno ubijale republiku. Cezar, osvojivši celu Galiju, krenuo je nazad u Rim da bi se kandidovao za mesto konzula, najvišeg magistra u republikanskom državnom aparatu. Senat, predvođen Katonom i njegovim brojim pristalicama, se usprotivio ovome i zatražio od Cezara da se odrekne svoje komande i vrati u Rim sam. Cezaru je bilo očigledno da senat nema nameru da mu dopusti da se kandiduje i prelazi Rubikon sa svojim legijama - proglas rata Rimskoj republici i najagresivniji čin pobune.
U trenutnom kontekstu su detalji uzroka i toka ovog građanskog rata manje bitni, već više pažnje treba posvetiti dvojici karakterno najsuprotstavljenijih predstavnika zaraćenih strana. Na jednoj strani imamo Julija Cezara, čoveka koji je osvojio Galiju i proširio granice Rima, omiljenog među narodom, ali ujedno sa reputacijom nekoga ko je bio razmetljiv, uživao u luksuzu i raskošu, ženskaroš, u dugovima zbog nekontrolisanog pozajmljivanja i trošenja, preterano brinuo o svom izgledu, ekstravagantan, pompezan - ukratko, ne baš idealno otelotvorenje rimskih moralnih vrednosti. Na drugoj strani je Katon. Iako nipošto jednak Cezarovim ratnim dostignućima, veoma iskusan borac i vođa, imućni i uticajni senator koji uprkos svom velikom bogatstvu nipošto nije odobravao bahato ponašanje ostalih viših staleža, kritikovao rastuću dekadenciju i nepotrebne luksuze koji su širenjem rimske moći postajali sve dostupniji, bilo ga je nemoguće podmititi (veoma retko za to vreme) i aktivno se suprotstavljao i kritikovao sveprisutnu korupciju. Katon nije samo govorio ovako, već je i živeo tako. Vodio ličnim primerom. Recimo, iako jedan od bogatijih građana, nosio je običnu jednostavnu togu, bez skupocenih materijala, boja i dekoracija. Važio je za "najmoralnijeg od svih rimljana."
Katon nije bio u stanju da vidi dalje od Cezarovih krakternih osobina koje su bile u direktnom sukobu sa njegovim ličnim i da prepozna dosta dobrih i neophodnih mera koje je Cezar izveo da bi, u suštini, sačuvao republiku od samouništenja. Katonova jaka ličnost i pozamašne oratorske sposobnosti, u kombinaciji sa apsolutno beskompromisnim moralnim načelima su na kraju dosta doprinele Cezarovoj pobedi. Uvek insistirajući na tome da se učini "pravedna i časna stvar", on je često odbijao da sagleda situaciju realno. Katon je bio zgađen kada je Pompej (general koji je predvodio republikanske legije, realno jedini koji je mogao zaustaviti Cezara) napustio Rim sa svim legijama i rekao da je grad nemoguće braniti. Ne može se reći da Katon nije bio svestan realnih strateških činjenica, ali sama ideja da se Rim prepusti uzurpatoru ga je potresla do srži, iako je to bilo samo privremeno povlačenje. On ipak napušta Rim zajedno sa Pompejem i drugim senatorima, ali neprestano i bez dlake na jeziku stavlja svima do znanja da smatra da je svo to odugovlačenje kukavičko ponašanje i da se sa Cezarom treba sukobiti odmah i direktno. Opet, nemoguće je da Katon nije bio svestan da sveže, neiskusne Pompejeve legije nemaju nikakve šanse protiv Cezarovih veterana galskih ratova, ali njegova tvrdoglavost i potpuna sigurnost u ispravnost njegovih ličnih uverenja mu jednostavno nisu ni dopuštala da drugačije razmišlja. Tako da, nije pravedno reći da je on odbijao da sagleda situaciju realno. S njegove tačke gledišta, kroz prizmu nepokolebljivih moralnih shvatanja, on i jeste gledao situaciju realno, iako je to bila njegova lična realnost. Katonovo razmišljanje nije ni dopuštalo da pregovori sa uzurpatorom i tiraninom budu razmatrani kao validna opcija.
Na kraju, Pompej popušta pod pritiskom i upušta se u bitku pre nego što je smatrao da je to pametno uraditi, na Katonovo insistiranje. Bitku su izgubili, Cezar je odneo ubedljivu pobedu i efektno slomio svaki ozbiljniji otpor republikanske vojske. Bilo bi preuveličavanje reći da je Katon jedini i glavni krivac za poraz i kasniji pad republike, ali ne može se poreći da je uveliko doprineo da se taj proces ubrza.
Od neopisive važnosti je imati u vidu da Cezar, tokom celog građanskog rata, nije pogubio nijednog od svojih protivnika. Svima je pružio milost i priliku za pomirenje, čak i onima koji su od samog početka njegove političke karijere bili njegovi najzagriženiji neprijatelji. Nije bilo proskripcija i pogubljenja, kao što je bio slučaj sa prethodnim diktatorom, Sulom. Julije Cezar, koji po opštim standardima tog društva, nije bio preterano visokog morala se na kraju pokazao kao neko sa izrazito jakim i možemo čak i reći "ispravnim" ličnim moralnim kodeksom. Na drugoj strani, opšteprihvaćeni "najmoralniji od svih rimljana" je apsolutno odbijao da i za sekund sagleda događaje iz drugog ugla, da bar delimično koriguje svoje stavove bez kompromitovanja njihove srži i ograničenošću svojih pogleda doprineo propasti uređenja koje ga je zbog te nepokolebljivosti i glorifikovalo.
Potpuna suprotnost Katonovom moralnom kodu koji ne dopušta da se uvaži bilo šta što se ne podudara s njim se nalazi u modernom trendu tolerancije. Isto jedan primer dobre stvari koja se polako pretvara u nešto znatno drugačije od svoje originalne zamisli, sve agresivnije propagiranje tolerancije svega i svakoga je sve popularnije. Insistiranje na tome da svako ima pravo na svoje mišljenje, veru, stav i sve što ide uz to su zaista dobra ideja. Ali današnje shvatanje pojma tolerancije se polako udaljava od nekog "originalnog" shvatanja. Oxford Dictionary nam kaže:
Tolerate
1. allow the existence, occurrence, or practice of (something that one dislikes or disagrees with) without interference.
Tolerance
1. the ability or willingness to tolerate the existence of opinions or behaviour that one dislikes or disagrees with.
Dakle sam pojam tolerancije i dalje dopušta nekome da ima lični stav prema određenoj pojavi, može čak i da je izrazito ne voli - dokle god ne radi ništa konkretno da to nešto ukloni, onemogući ili uništi. Sve agresivnije propagiranje moderne verzije tolerancije polako ali sigurno ukida i mogućnost tog ličnog stava i mišljenja. Dovoljno je da neko napravi usputni komentar kako nešto ne voli ili ne odobrava da bi prizvao oluju optužbi kako je to "pogrešno." Veštački se nameće sistem vrednosti koji pokušava da ubije individualni stav. Moguće je da uskoro neće biti dovoljno tolerisati nešto već će biti neophodno i bespogovorno odobravati sve što je na taj način plasirano u javnost. Ideja da svako ima pravo na svoje mišljenje, veru i stav se polako pretvaraju u insistiranje da svi imaju jedan "pravi" stav. Lako može biti pogrešno protumačeno, ali upravo činjenica da neko određene pojave, događaje ili čak osobe voli ili ne voli je ono što ljude razdvaja jedne od drugih. Upravo ono što u mnogim slučajevima pokreće ako ne napretke onda bar bitne promene je trenutak kada "neko više to ne može da toleriše."
Jedno je obrazovati ljude i obavestiti ih o temama o kojima ne znaju i iz neznanja i straha gaje averziju prema njima, a sasvim drugo bombardovati nekoga spotovima, reklamama i emisijama koje bez ikakvog daljeg objašnjenja insistiraju da je određeni pojam nepravedno potlačen i da se gledaocu od sada on mora svideti i biti na istom nivou kao i stvari koje su deo njegove svakodnevnice i njemu lično bitne. Na kraju krajeva, da li je agresivno nametanje nekome stranih stavova i teranje da voli nešto što ne voli zaista bolje od obrnutog postupka?
Naivno je verovati da je takvo nametanje odgovarajućih moralnih (i bilo kakvih drugih) vrednosti nova pojava, ali je u dobu interneta, wireless konekcija i skoro neograničenom pristupu informacijama sve teže zaustaviti pojedinačna "istraživanja" i usmeriti stavove ljudi u "odgovarajućem" pravcu. Čak će preterano insistiranje na određenoj poruci, koliko god ona bila u suštini dobra i moralno ispravna, veoma lako proizvesti kontraefekat. Na najosnovnijem nivou, dosadiće ljudima. Koliko god bazično zvučalo, to je sasvim dobra osnova za gradnju dalje averzije - i to ne samo prema samoj npr. reklami, već prema kompletnoj poruci, ideji i ogranizaciji iza toga.
Nove tehnologije pružaju do sada neviđenu mogućnost da svako pronađe informacije i znanje o manje više bilo kojoj temi. Više nije neophodno držati se ustaljenih beskompromisnih dogmi bilo koje vrste, veliki procenat ljudi na planeti je oslobođen nametnutih ideja i načela. Svako je uz minimalno truda u stanju da sazna za jedan dan više nego što je deset ljudi za ceo život moglo pre 200 godina. Otvoren je put za sagledavanje različitih tački gledišta, stavova i ideja, čijom bi se objektivnom analizom mogao uspostaviti zaista iskreno tolerantan skup moralnih vrednosti, spontano razvijen od strane svakog pojedinca u okviru njegovih ličnih interesovanja.
Umesto toga, imamo nefizičku interakciju miliona ljudi, koji bez posledica mogu da kažu štagod žele kome god žele i rezultat toga su beskranje svađe po forumima, komentarima na YouTube-u, prekidi prijateljstava i raskidi zbog statusa na social network sajtovima. Potpuno izmenjeno ponašanje i način izražavanja mišljenja u odnosu na "stvarni svet" je sve ekstremnije. Skriveni iza anonimnog nickname-a, ljudi mogu reći bez ikakvih posledica ono što se ne bi usudili ni da pomisle uživo pored nekoga. Krajnje je prihvatljivo reći nešto digitalno, dok bi to bilo neprikladno i skandalozno uraditi uživo. Neka vrsta veoma ekstremnog duplog standarda. Povrh svega toga, ogromnom procentu korisnika internet služi skoro isključivo za Facebook, World of Warcraft i pornografiju.
Možda zapravo čovečanstvo još uvek nije spremno za toliku slobodu, gde apsolutno svaka osoba ima pravo da sama sebi formira unikatni set moralnih vrednosti a da se u isto vreme održi nešto što bar podseća na civilizaciju.
No comments:
Post a Comment